Пионири писања кодова, на вама је ред

Компјутерски шах

РежираоАндрев Бујалски

Комедија

Неоцењено

1х 32м

Какав је свет био пре? То је питање на које сваки филм из периода размишља и на њега настоји да одговори помоћу историјски одговарајућих реквизита, костима и говорних навика. Тачан приказ прошлости ће такође укључивати одређену количину одузимања, јер је једна од разлика између нас и наших предака та што они нису имали много ствари које ми узимамо здраво за готово. Део забаве за гледаоце лежи у замишљању (или сећању) како је неко успео без наших корисних справа и гизмоса.

Неки од њих су покушавали да их измисле, наравно. То су људи који су представљени компјутерски шах, Необичан и прикривено бриљантан нови филм Ендруа Бујалског. Дешава се 1980. године на годишњем скупу где се тимови штребера такмиче да виде који од њихових програма може да буде бољи против човека шахиста. Велемајстора у резиденцији, који је и мајстор церемоније, игра Џералд Пири, за којег морам да приметим да је мој колега филмски критичар и као такав пријатељски професионални познаник.

Његови противници, који су и његови штићеници, су антологија лоших фризура, кошуља од полипамука и ружних ципела. Ови момци — и једина жена у њиховом друштву (Робин Шварц), чији пол колеге често примећују неспособне да одоле да јој се снисходе или ударе, понекад истовремено — заслужују наше поштовање. Они су пионири наше дигиталне садашњости, Викинзи који су храбро стигли до сада већ познатих обала будућности.

Патрик Ристер у „Компјутерском шаху“.Кредит...Кино Лорбер

Г. Бујалски, 36, раније познат као мрзовољни посматрач сопствену генерацију , снима њихове интеракције на најсавременији начин аналогни касних 70-их , што ће рећи у охрабрујуће одвратном и стога необично лепом црно-белом видеу. Фокус је досадан и плитак, а палета сивог на сивом је повремено нарушена цветовима и мрљама залуталог светла.

Туробни визуелни прикази су усклађени са окружењем, неуобичајеним хотелом у чијим собама за састанке без прозора се одржавају и компјутерски шаховски турнир и групна терапија са сексом. Сусрет између штребера и трагача генерише неке фине комичне тренутке — као када озбиљан млади писац кода (Патрик Ристер) падне у канџе разбарушеног старијег пара (Крис Дубек и Синди Вилијамс) — и интригантну социолошку везу. Духовно истраживање и технолошке иновације нису нужно далеко једна од друге, и обоје играју кључну, можда погрешно схваћену улогу у новијој историји.

Део хумора филма лежи у чудесној застарелости коју види. Сваки шаховски тим стиже са гломазним мониторима и чврстим дисковима величине малих фрижидера, који су далеко мање моћни од мобилног телефона у џепу датог гледаоца. И док се у компјутерском шаху споро напредује, тријумф И.Б.М.-а Дееп Блуе изгледа веома далеко.

Ипак, површно далека стварност компјутерског шаха је препознатљиво наша сопствена. Личности програмера су освежавајуће идиосинкратичне, играју се против лаких стереотипа. Танка је линија између генијалности и преваре, и између инспирације и грешке. И постоји забринутост због дистопијског пута којим ови неуморни хакери можда воде све нас остале, јер се након сати воде интензивне расправе о могућности да ће машине на крају преузети власт.

Они од нас који гледамо, наравно, знају да имају, али господин Бујалски није од оних за јефтине снимке или лаке шале на рачун ових озбиљних душа које би, да су стварне, можда још увек биле ту да кажу да су нам тако рекли . Вештачка интелигенција остаје опојна теорија и опојна могућност, о којој тешко да сам квалификован да говорим. Али ја познајем праву филмску интелигенцију када је видим.